Potpuno je legitimno ljudsko pravo da se vlast kritikuje, pa i da se protestuje, ali se pojavljuje rizik da onaj ko protestuje iz najčasnijih motiva može polako da postane i deo državnog udara

Specijalno za „Politiku”

Moskva ‒ Obojena revolucija u suštini predstavlja tehnologiju organizovanja državnog udara ‒ uz pomoć posebno organizovanog protestnog, često omladinskog pokreta, koji njegovi organizatori pretvaraju u nezadovoljnu i radikalnu političku masu. U tom smislu, obojene revolucije se vrlo uspešno maskiraju kao spontani protesti velikih narodnih masa koje se, navodno, zalažu za pravdu i ono što formalno smatra vrlinom, a protiv je loših pojava u društvu. Ipak, obojena revolucija ne može se smatrati istinskom revolucijom kakve su tokom istorije donosile korenite promene u ljudskom društvu, kaže u razgovoru za „Politiku” Andrej Manojlo, profesor Katedre za politiku Rusije Fakulteta političkih nauka Univerziteta „Lomonosov”, autor više knjiga, udžbenika i naučnih radova na temu hibridnog rata i obojenih revolucija.

Obojena revolucija nikakve pozitivne i epohalne promene ne donosi, već pre svega podrazumeva tehnologiju nasilnog preuzimanja i dovođenja na vlast poslušnih elita. Takvi prevrati ne vode nikakvom poboljšanju prilika u društvu. Dolaze novi lideri, često još gori, često povezani sa Zapadom, a sistem ostaje isti – korupcija i nepotizam se ne menjaju.

U pravoj revoluciji, lideri vode narod kome mogu objasniti za šta se bore, zašto bi neko dao i život. Ali u obojenim revolucijama, masom se uglavnom manipuliše. Cilj je jednostavan: okupiti ljude, pod bilo kakvim sloganima, u jednom prostoru – na trgu, kao što je bio Majdan – uzburkati ih emocionalno i pretvoriti ih u gomilu. U gomili, pojedinci gube identitet, prestaju da kritički razmišljaju i postaju deo kolektivne stihije. To je poznat psihološki efekat. Gomilu je lako dovesti do stanja uzbuđenja ritmom, pesmama, skandiranjem ‒ kao na primer u Ukrajini sa parolom ’Ko ne skače, taj je Moskalj’”, objašnjava Manojlo.

Zatim je, kako kaže, dovoljno prstom pokazati „kriv”, i gomila će krenuti da ruši sve pred sobom, spremna je na sve da „krivca” uništi. Ovako funkcioniše obojena revolucija. Takav proces ne traži nikakvo razmišljanje, već pokornost psihologiji mase. A masa postaje agresivnija kako se uvećava. Naizgled mirni protesti brzo se pretvaraju u nerede, kao u Belorusiji, kada se pojave provokatori. Ti provokatori mogu doći iz redova organizatora, koji neretko pripadaju i kriminalnim grupama. Kod vas u Srbiji to se desilo 2000, kada su neki oružjem osvajali institucije. Kada se pojavi oružje – krv se proliva i mirni protesti postaju nasilni.

Kako se režim protiv koga se organizuje obojena revolucija može odupreti zaveri?

Mi u Rusiji smo imali pokušaj obojene revolcije, tzv. bele trake, krajem 2011. i početkom 2012. Većina njenih učesnika bili su bogati ljudi, odnosno srednji i viši sloj. U dane kada su se oni okupljali u moskovskom metrou osećali su se skupi parfemi. Ljudi koji su tada protestvovali ni u čemu nisu bili obespravljeni i nisu bili spremni na naročitu žrtvu. To je pored činjenice da su predstavljali ubedljivu manjinu u društvu bio drugi razlog za njihov neuspeh. Ipak, manjina u obojenim revolucijama može da nadjača većinu i to kao recimo u Ukrajini dugoročno može da ima fatalne posledice po društvo.

Najozbiljniji i najorganizovaniji pokušaj obojene revolucije bio je u Belorusiji 2020. godine. Protesti organizovani nakon predsedničkih izbora predstavljali su hibridnu revoluciju, tj. kombinaciju više taktika. U Minsku bio je istovremeno primenjen model okupljanja iz Venecuele 2019, metodi komunikacije kao u Hongkongu ‒ „revolucija kišobrana” 2014, mobilizacija javnosti iz Jermenije takozvani elektro-Majdan 2015.

Tokom prve dve-tri nedelje Lukašenkova vlast je visila o koncu. Ipak su uspeli da se izbore, pre svega zato što je na strani prevrata bila ubedljiva manjina stanovništva Belorusije, ali i zato što je predsednik Lukašenko demonstrirao odlučnost da narodnu volju brani čak i po cenu vlastitog života. U Venecueli, godinu dana ranije, bilo je još teže za režim, jer je podeljenost društva bila izrazitija nego u Belorusiji. Ipak Nikolas Maduro je takođe uspeo da se odupre, u određenoj meri zahvaljujući i informativnim operacijama u kojima je i Rusija dosta pomogla.

U Srbiji pet meseci traju masovni protesti. U kojoj meri oni, po vašem mišljenju, podsećaju na obojenu revoluciju?

Po svim znacima, reč je o klasičnoj obojenoj revoluciji. U spontanim protestima ljudi izlaze jer im je dosta, žele da izraze svoje mišljenje. To su haotična okupljanja, bez organizacije. Tu nema aktivista, nema logistike – hrane, vode, šatora, ćebadi – i drugih stvari koje obezbeđuju da se masa zadrži i stvori stalan pritisak na vlast. Kada se gore navedeno pojavi, kao kod vas u Beogradu, to više nije spontani protest, to je primena tehnologije obojene revolucije.

Rekao bih da ovo što se poslednjih meseci dešava u Srbiji nije revolucija hibridnog tipa kao 2020. godine u Minsku, već klasična obojena revolucija. Ipak, ima određene osobenosti. Za razliku od „buldožer revolucije”, kod vas 2000, „narandžaste revolucije” 2004. i Majdana 2014, na ovim protestima lideri nisu primetni. Po mom mišljenju, to je jedna od njihovih glavnih karakteristika. Ipak, lideri nisu glavna stvar za obojenu revoluciju, od njih su neuporedivo važniji organizatori, odnosno koordinatori i aktivisti koje su oni angažovali. Oni oblače upadljivu odeću, oko njih se okupljaju manje radikalne grupe ljudi. Koordinatori dobijaju naređenja iz jednog centra – iz štaba organizatora revolucije – i usmeravaju masu kako njima odgovara. To se nažalost jasno vidi na snimcima iz Beograda.

Sledeći zadatak je da se mase demonstranata pretvore u agresivnu gomilu. A ako se to dogodi, onda za prvo vreme nikakvi lideri nisu potrebni. Kada se okupi velika masa ljudi kompaktno na jednom mestu, na jednom velikom trgu kao što je to ranije bio Majdan, snažnim sloganima, parolama, masa se dovodi u stanje uzbuđenja i stapa u gomilu. A kada se ljudi stope u gomilu, oni gube svoju individualnost. Gomila postaje slepi instrument u rukama organizatora. Ljudi u gomili gube sposobnost da kritički procene šta im se dešava. Ovo je dobro poznat psihološki efekat koji ja nažalost sada primećujem u Srbiji.

Organizatori protesta od 15. marta optužili su vlast da je upotrebila zvučni top. Vlast je ove optužbe odbacila i pozvala međunarodne eksperte, uključujući i predstavnike FSB-a da pomognu u istrazi i veštačenju.

Meni je zaista teško da procenim da li je upotrebljen zvučni top ili neko drugo infrazvučno sredstvo koje radi na malim frekvencijama. Pojedini snimci sa lica mesta svedoče da se naprasno čulo nešto što je izazvalo paniku i stampedo. Šta je bio uzrok tome sa ove distance zaista ne mogu tvrdim, ali i da je bio zvučni top ne smatram da bi to bilo nezakonito. Štaviše, elektronska sredstva koja su zasnovana na niskim frekvencijama zvuka proizvode samo trenutnu uznemirenost i nemaju dugoročno štetnih posledica po zdravlje ljudi, kao što bi mogli da imaju suzavac i druga hemijska sredstva koja se koriste za razbijanje demonstracija.

Šta biste poručili Srbima?

Ako se obojenoj revoluciji pristupi olako, posledica će biti dalekosežne. Vlast za sada deluje pasivno, što podstiče demonstrante. Oni pasivnost prepoznaju kao strah vlasti, što evidentno jača njihovu volju. Što se duže čeka da se preuzme kontrola nad situacijom, to je veći rizik da stvari pođu po zlu. Sa druge strane, potpuno je legitimno ljudsko pravo da se vlast kritikuje, pa i da se protestuje. Ipak, tu se pojavljuje rizik da onaj ko protestuje iz najčasnijih motiva polako postane instrument obojene revolucije i državnog udara. Mislim da se protiv društvenih problema treba boriti kroz medije, institucije i ako se već protestuje, zahtevi treba da su u skladu sa zakonima i ustavnim poretkom.